Кад се у свету догоде земљотреси, о њима се много говори и прича. Бележи се, док трају, свака ситница. Бележе се и људске жртве и имена жртава. А зна и колико је, том приликом, порушено кућа. После неколико година, међутим, број људских жртава се заборавља, па се увећава, измишља, а памте се само места, где је било земљотреса. Тако је то и са вулканима и поплавама. Док вулкани горе, о њима има безброј вести и података. А кад се вулкани угасе, нико о њима ништа више не прича, а измишља, ако прича. Тако је и са папирима из прошлих времена, који говоре о пожарима, о кугама, о ратовима, па и сеобама. Имена појединих фамилија, а још више имена појединаца, ишчезну из дакумената. Заборављају се чак и путеви читавих родова. Памте се само места гробаља. Тако се, и после бродолома, на пучини мора, неко време, још зна, крај појединаца, али кад прође неколико година, побркају се имена дављеника и памти само име потонулог брода. Судбина појединог човека, или жене, ситно је зрно песка, који избацују, на обалу, безмерна мора, после бура. Смрт једног човека, или жене, чак и кад, у том истом тренутку, падне једна звезда са неба, не траје дуже у успомени људи, него у мраку, један трепет, у многим трептајима ноћних свитаца. Код свих народа је забележено само то, да је појединац зрно праха!
743. стр.